security vesti
menadžment
tema broja
događaji
nauka
u poseti
tehnika
saznajte
show info
informatika
security praksa
terorizam
požarna zaštita
Početna strana  Nazad
 
 
 
 
početna strana o nama komentari i pitanja pretplata  
 
(PSS 78 - mart 2017.)
Povećan nivo društvenog rizika sve više utiče na poslovanje mnogih kompanija. Zbog toga, ali i zbog sve složenijih aktivnosti, neophodno je promeniti i način upravljanja kompanijom
Iako su se mnoge stvari do danas promenile, akumuliranje kapitala ostalo je primarni cilj poslovanja mnogih kompanija. Ova igra vremenom dobija nova pravila, jer u njoj učestvuju, pored vlasnika i zaposlenih, i drugi zainteresovani za poslovanje određenog preduzeća. Danas se upravljanje zasniva na modernoj korporacijskoj organizaciji, a vlasnička struktura je odvojena od menadžmenta koji upravlja celokupnim poslovanjem.
Korporativno upravljanje okuplja sve zainteresovane oko zajedničkog, ekonomskog interesa. Isto tako, sve funkcije preduzeća su podjednako značajne za donošenje konačnih odluka. U ovakvom upravljanju posebno mesto zauzima bezbednost poslovnih funkcija. U svom užem značenju uglavnom nije pravilno shvaćena, pa se često poistovećuje kao puko instaliranje potrebne opreme za video-nadzor i fizičko obezbeđenja u okviru poslovnih objekata.
Međutim, u savremenom svetu, koji je neprekidno izložen brojnim rizicima, bezbednost je danas zauzela mnogo važnije mesto nego što je to bilo do sada. Mnogi smatraju da je to tek početak pravilnih postavki, što znači da se uveliko razvija svojevrsna bezbednosna politika, čiji glavni nosilac je menadžment u kompanijama.
NE VLADAM – UPRAVLJAM!
Odvajanje vlasničke strukture od funkcije upravljanja preduzećem ima za osnovni cilj uvećanje profita. Često vlasnici nemaju ni znanja, ni sluha, ali ni vremena da vode računa o kompleksnom interesnom okruženju u preduzeću, ili izvan njega. Ipak, nadzor ostaje u njihovim rukama. Kontrolu i nadgledanje mogu vršiti preko nadzornog odbora, odvojenog od uprave (što je karakteristika kontinentalnih sistema) ili preko odbora direktora, od kojih neki imaju izvršna ovlašćenja, a drugi nisu uključeni u operativni rad kompanije.
ŠTA JE ŠTA?
Iz svega pomenutog jasno je da se i sigurnosna paradigma vremenom menjala. To je posebno karakteristično za postkomunističke zemlje gde se prešlo sa društvenog na privatno vlasništvo, čime se bezbednost širila od nacionalne i bezbednosti države na bezbednost grupa i pojedinaca. Na to utiču i sve dinamičniji privredni procesi, koji sa sobom nose i povećan rizik. Izdvojio bih tri osnovna bezbednosna aspekta:
Industrijska bezbednost se odnosi, pre svega, na preduzeća koja imaju poseban značaj za celokupnu zajednicu, kao što su ona iz oblasti građevinarstva, prehrambene industrije, elektroindustrije, kao i naftna i metaloprerađivačka industrija. Ovde se bezbednost svodi na fizičku i tehničku zaštitu, zaštitu od elementarnih nepogoda, požara, zaštite zdravlja na radu, zaštite okoline i civilnu zaštitu.
Privredna bezbednost ima šire značenje od industrijske, zato što obuhvata i preduzeća koja obavljaju raznovrsne usluge, kao što su trgovina, turizam, bankarstvo, osiguranje i slično.
Poslovna bezbednost se odnosi na sigurnost u poslovanju, utemeljena je na korporacijskim standardima i poslovnoj etici. Njen cilj je da spreči krizne događaje i lokalizuje posledice. Sve pomenuto čini korporativni identitet, ali što je još bitnije, treba da unapredi poslovanje. U stvari, poslovna bezbednost mora biti ravnopravna sa drugim važnim poslovnim funkcijama i jedna od najbitnijih elemenata upravljanja.
KORPORATIVNA POSLOVNA BEZBEDNOST
Kod korporativnog upravljanja, poslovna bezbednost, pored strateškog značaja, dobija i korporativne elemente i čini značajan deo korporativne bezbednosti. Ona je sastavni deo korporativne politike, važan element upravljanja i prisutna je u svim sferama i aktivnostima korporacije.
Novina je to što organizacije potpuno preuzimaju odgovornost za bezbednost, uzimajući u obzir specifične potrebe i i nterese, ali i svoju društvenu odgovornost.
O bezbednosti se danas vodi računa na svim nivoima – radnim, organizacionim, kao i u procesu donošenja odluka.
NEKAD I SAD
Dok mnoga mala i srednja preduzeća i dalje na pridaju značaj bezbednosti radnika i objekata, kod multinacionalnih kompanija funkcija bezbednosti je od primarnog značaja i deo je svih poslovnih aktivnosti. To je dovelo do toga da se ovim pitanjima, osim bezbednosnih službi, prevashodno bavi upravljačka struktura. Osnovna pitanja o kojima se vodi računa su:
zaštita informacionog sistema, poslovnih funkcija i principa poslovanja
?zaštita zdravlja i bezbednosti na radu
?fizička i tehnička zaštita i bezbednost same kompanije
?krizna stanja i neželjeni događaji
Iako je bezbednost veoma važan sastavni deo poslovanja, ona nikako ne sme usporiti ili zagušiti poslovni život kompanije
(PSS 78 - mart 2017.)
Svaki menadžer zna da su procesi rada u jednoj kompaniji tesno povezani, a da li zna da uspeh kompanije zavisi pre svega od dobro uigranog i motivisanog tima?! Stručnjaci za organizaciju slažu se u jednom – da nema dobrog tima ukoliko zaposleni nisu dobro motivisani za rad. Da li je motivacija neki viši cilj i koliko na zaposlene utiče kompanija, a koliko menadžer?
Kako motivisati bezbednjake?
U biznisu ne postoji samo jedna motivacija. Ima ih mnogo više. Istina je da ima mnogo teorija motivacije, kao što je istina da je motivacija najkompleksniji izazov za većinu menadžera, posebno onih u oblasti privatne bezbednosti. Razlog što baš njih izdvajam je jednostavan. Ako se uzmu u obzir veoma niske zarade i loši uslovi rada u ovom sektoru, pravo je čudo pronaći motivisanog i zadovoljnog radnika obezbeđenja u Srbiji. Stoga se opravdano nameće pitanje: kako motivisati zaposlene u oblasti privatne bezbednosti?
Sve više pažnje se poklanja timskom radu, jer se timovi shvataju kao način da se poboljša motivacija. Nažalost, poznata je i činjenica da se nedovoljno motivišu članovi tima. Takođe, treba imati na umu da motivacija za rad zavisi od niza okolnosti – načina organizacije rada, vrste posla i korporativne kulture u jednoj kompaniji. Uže posmatrano, čovek je vrlo konfliktno biće, pa i motivaciju ne treba sprovoditi prema istim aršinima. Direktna povezanost motivacije sa savremenim tehnologijama sve više menjaju naš život i direktno utiču na kreativnost pojedinaca.
(Ne)motivisani i (ne)zadovoljni radnici sve više postaju briga savremenog menadžera bezbednosti. Stoga se opravdano nameće pitanje: šta zaposleni ima od uspešno obavljenog zadatka? Ukoliko nema odgovora na ovo pitanje, treba ga pronaći, jer se u suprotnom javlja nezadovoljstvo i gubitak inicijative. Međutim, ukoliko se zaposleni adekvatno nagrade i stimulišu, posao će biti kvalitetnije obavljen, a rezultati vidno poboljšani.
Osnovna stvar u procesu motivacije odnosi se na podizanje svesti o profesiji kojom se zaposleni bavi. Veliki broj ljudi koji započnu rad u privatnoj bezbednosti ima različita (ne)iskustva iz predhodnih zanimanja koja neko treba pravilno da usmeri i uvede novajliju u nove radne procese koji ih očekuju. Uspešan menadžer – motivator ima ozbiljan zadatak da uskladi razlike i usmeri zaposlenog radnika na pravi put. Dosadašnji koncepti motivacijskih pristupa su uglavnom nepotpuni i nedovoljno fleksibilni, pa je potrebno unaprediti ih novim metodama za uspešnije poslovanje.
KLJUČ USPEŠNOG POSLOVANJA
Ispitivanja pokazuju da se stepen motivacije ne može promeniti preko noći i da se na radni učinak može uticati postupno. Naravno, uvek ima odstupanja. Menadžer može uspešnije da motiviše radnika ukoliko odredi sebi prioritete i primeni materijalne i nematerijalne tehnike motivacije, kako bi uskladio složene ljudske potrebe radnika sa svim specifičnim okolnostima poslovanja kompanije. Stepen motivisanosti se ne može lako izmeriti, pa se smatra da je motivisan onaj radnik koji „poletno“ obavlja posao.
U SRBIJI NIŠTA NOVO
Na domaćem tržištu na kome posluje više od 500 registrovanih preduzeća za obezbeđenje ljudi, imovine i poslovanja, koje zapošljava preko 40.000 ljudi, može se uočiti izuzetno loša situacija, katastrofalno niske zarade, pravna neuređenost, male šanse za razvoj karijere i veoma izraženo odsustvo motivacije zaposlenih. Dakle, posao menadžera bezbednosti, koji ima ulogu organizatora i motivatora znatno je otežan.
Važno je napomenuti da menadžer bezbednosti u kompaniji radi veoma kompleksan posao. Zašto? Iskustva govore da menadžeri nisu preterano uvažavani i adekvatno plaćeni za izuzetno složene poslove koje obavljaju, neki od njih se nedovoljno stručno edukuju, pa često i sami sebe ne mogu da motivišu. Ipak, polako se razvija i raste svest o potrebama i mogućnostima razvoja sektora privatne bezbednosti. Očekuju se veća ulaganja u ovu oblast, a prvi rezultati će se pokazati kada se uozbilji menadžment u kompanijama i počne da se bavi pitanjem motivacije i savremene metodologije kada je reč o ljudskim resursima u kompaniji.
PLATI PA KLATI
Novac bez svake sumnje najviše utiče na motivaciju. A zna se da radnici u privatnom obezbeđenju uglavnom nisu dovoljno plaćeni. Srpske firme za FTO, kao i mnoge iz regiona obezbeđuju minimalnu zaradu zaposlenim radnicima, a o bonusima da i ne govorimo. Pa gde je tu stimulacija? I kako menadžer bezbednosti može da utiče na kvalitet usluge, kada firma u kojoj je radnik zaposlen ne želi da plati radniku onoliko koliko on zaradi? To je pravi put da se poveća kvalitet usluga i nivo profesionalnosti. U kojoj kompaniji u regionu se razmišlja o tome da li je radnik zadovoljan i siguran? I tako svaka teorija o motivaciji zaposlenih pada u vodu. Ako se vratimo na početak ove priče, sve će nam ovo ličiti na teorijsku nastavu koja se uči u školama i na fakultetima, a daleko je od prakse.
Pošto se ne poštuje zakonska regulativa, koja definiše najnižu cenu rada u ovoj oblasti i postavlja standarde koji ne zavise od visine zarade, ne može se izvršiti precizno istraživanje, ali se mogu naznačiti osnovne postavke koje tumače uzajamnu vezu između zarade i postignutog rezultata. To podrazumeva da materijalne nagrade moraju biti povezane sa parametrima na koje radnik može da utiče, kao što mora postojati jasna veza između rezultata rada i nagrade. Korektan poslodavac bi tebalo da sledi pravilo usklađene zarade sa ostvarenim rezultatima rada, jer je to najbolji stimilans za radnike.
BRIGO MOJA PREĐI NA DRUGOGA
(Ne)motivisani i (ne)zadovoljni radnici sve više postaju briga savremenog menadžera bezbednosti. Stoga se opravdano nameće pitanje: šta zaposleni ima od uspešno obavljenog zadatka? Ukoliko nema odgovora na ovo pitanje, treba ga pronaći, jer se u suprotnom pojavljuje nezadovoljstvo i gubitak inicijative. Međutim, ukoliko se zaposleni adekvatno nagrade i stimulišu, posao će biti kvalitetnije obavljen, a rezultati vidno poboljšani.
POSLODAVCI NA PROVERI
Jedan od najvećih problema koji se pojavljuje u procesu motivacije je sumnja zaposlenih u ispravnost stimulativnog nagrađivanja. Zato su uzajamno poverenje i informisanost bitni uslovi uspeha za uspešnost ovakve misije. Stalno zaposlenje, povremena priznanja, napredovanje u poslu, uklanjanje formalnih, statusnih i raznih drugih barijera u komunikacijama, neformalna i socijalna jednakost su sigurni mehanizmi za postizanje uspeha.
Mnogi će se složiti da je trenutno teško primeniti ovakav sistem motivacije na domaćem tržištu bezbednosti. Ima mnogo razloga za to – pravna neuređenost poslovanja u ovoj oblasti i visok stepen nezaposlenosti, koji daje mogućnost kompanijama da održavaju nisku cenu rada. Čak ni ulaskom velikih svetskih kompanija, nije se bitno promenila klima u bezbednosti, jer su postojeći principi rada zadržani na uštrb kvaliteta, koji je još uvek na samom dnu liste poslovnih prioriteta.
Pronalaženje novih mogućnosti za povećanje motivacije i metoda za razvoj ljudskih resursa u kompanijama, biće i dalje jedna od najbitnijih tema rukovodećeg menadžmenta. Na kraju treba naglasiti da bez potpune reorganizacije celog sektora privatne bezbednosti, promene klime i kulture poslovnih odnosa, ne može se govoriti o savremenim pristupima bezbednosnom menadžmentu.
(PSS 78 - mart 2017.)
Da li će se narednih godina nešto promeniti u delatnosti privatnog obezbeđenja? Koliko je stanje loše i kako ga popraviti? Jedno je sigurno – inicijativu treba da pokrenu radnici i sindikalne organizacije. Međutim, neizvesno je hoće li radnici u tom slučaju postati glineni golubovi poslodavaca i čiji su sindikati?!
Sindikalno udruživanje
Godine prolaze, vlasti se menjaju, a privatno obezbeđenje je i dalje u potrazi za svojim identitetom, položajem i ulogom. Zakon koji treba da reguliše ovu veoma važnu oblast je donet 2013. godine, ali još uvek nisu doneta sva podzakonska akta. Nažalost, sve već dobija ironičan prizvuk. U privatnim firmama za fizičko-tehničko obezbeđenje radi armija ljudi, koji žive svoje skromne živote, računajući broj smena i radnih sati za protekli mesec, u nadi da će dobiti platu dovoljnu da prežive sledeći mesec. A rupa u Zakonu zjapi kao provalija.
Najvećem broju zaposlenih u kompanijama, koji se bave poslovima obezbeđenje, taj posao nije primarno zanimanje i smatraju ga prelaznim rešenjem dok „ne iskoči“ nešto bolje. Nažalost, okolnosti u državi su takve da ne može mnogo da se bira. Mnogi koji uđu u ovaj sektor, nemaju alternativna rešenja. Oni, nemajući izbora, prihvataju realnost i postaju radnici obezbeđenja. Počinju da se usmeravaju na delatnost zaštite koja stalno iziskuje nova znanja i veštine, za koje oni u većini slučajeva nisu spremni.
Nije retka situacija, da se u poslovima fizičkog obezbeđenja na istoj radnoj poziciji nađu: apsolvent poljoprivrednog fakulteta (odgovara mu noćna smena zbog učenja), mašinbravar (ne može da nađe posao u struci), turistički tehničar (obavlja posao obezbeđenja kao dodatni) i vojni penzioner (mora da izdržava sina koji je izgubio posao i ima malo dete).
NEKI TO VOLE VRUĆE
Sve ovo nije ništa neobično, mora se od nečega početi. Znamo da Srbija, kao uostalom i mnoge zemlje u okruženju, nema profilisan kadar koji može da zadovolji potrebe prilično velikog tržišta. Privatno obezbeđenje je u celom svetu, takođe, imalo svoje trapave početke, ali već odavno je ta oblast društvene delatnosti teorijski utemeljena i praktično priznata, sa jasnim pravilima ustanovljenim u zakonskoj regulativi.
Postavljaju se pitanja: zašto se u Srbiji ovoliko dugo toleriše haotična situacija i ko će postaviti stvari na svoje mesto? Konkretnog i jasnog odgovora još uvek nema, a Zakon postoji. Manjkav, doduše, ali ima ga na papiru. Svi „eksperti“ iz oblasti javne i privatne bezbednosti, sete se ovog gorućeg problema samo kad se desi neki ozbiljniji incident. Tada ni oni sami ne znaju da objasne ko je nadležan za njegovo rešavanje i odgovoran za nastale posledice.
Onda nastaje već ustaljeno dobacivanje „vrućim krompirom“ na relaciji policija–kompanija–radnik obezbeđenja, u kome krompir iz vatre vadi ovaj treći, najniži na hijerarhijskoj lestvici, jer se čak i njegov „šefić“ izvuče jeftinim objašnjenjem da je on izdao jasna uputstva, kojih se krajnji izvršilac nije dosledno pridržavao. A stručnjaci se danima pojavljuju na televiziji promovišući sopstvenu ličnost, i prikupljajući političke bodove, umesto da se bave suštinom problema.
Kola se uvek slome na radnicima obezbeđenja svih nivoa koji su, bez uvrede, svedeni na brojke i slova (tj. na ime i broj radnih sati) i menadžerima bezbednosti koji poslovnu strategiju razvijaju bez ikakvih realnih utemeljenja. Zato nije čudo što predstavljaju potpuno obespravljenu izmanipulisanu kategoriju. Potpuno je jasno kome najviše odgovara Zakon o obezbeđenju lica i imovine u Republici Srbiji, a ko stiče nove obaveze i ko je na gubitku.
ČIST RAČUN, DUGA LJUBAV
Drugi uslov za formiranje sindikata je razvijena svest o krajnje nezavidnom položaju radnika obezbeđenja, kao i istinska volja i trajnije opredeljenje da svojim delovanjem poprave trenutni status. Budući sindikalci će nesumnjivo biti na udaru i pritisku kompanija za obezbeđenje, koje se uveliko trude da zadrže trenutno stanje i postojeće zakonske rupe, bez jasnih pravila, gde uvek stradaju najbrojniji i najslabiji (čitaj obespravljeni radnici).
Ujedinjeni poslodavci lobiraju za bojkot postojećeg Zakona i jasno definisana pravila igre, da bi i dalje poslovali u mutnom, zakidajući radnicima na platama i pravima. U suprotnom, Zakon bi jasno definisao stepen stručnosti radnika obezbeđenja i njegovog pretpostavljenog, ko može da nosi vatreno oružje i kad sme da ga upotrebi. Možda bi to zasmetalo mnogim vojnim i policijskim penzionerima.
UKRSTITI KOPLJA
Dolazimo do ključnog rešenja u celoj priči. Postoji način kojim se može uticati na primenu novog Zakona, kao temelja profesionalnosti u sektoru privatne bezbednosti. Odgovor je jasan – organizovanjem radnika u sindikat. Tada bi svima, a pre svega radnicima obezbeđenja, postalo jasno da snaga promena leži u njihovim rukama i da kroz jedinstveno sindikalno udruženje mogu zaštiti svoje interese i omogućiti brže uređenje svog poslovnog ambijenta, koji u potpunosti zaslužuje korenite promene.
Nažalost, zaposleni u ovoj delatnosti zapali su u kolektivnu apatiju. Nema inicijative, niti bilo kakvih tendencija da se nešto promeni. Svi znaju da nema reda, mnogi su se pomirili sa trenutnim stanjem preživljavanja, a ima i onih koji uporedo traže uhlebljenje u nekim drugim poslovima. Imajući u vidu opšte raspoloženje i stepen osvešćenosti zaposlenih, jasno je zašto nema sindikata, koji bi objedinio sve potrebe radnika i sa transparentnim zahtevima izašao pred poslodavaca i državu. Ovde nije reč o neopravdanoj radničkoj revoluciji, već o borbi za identitet profesije i minimum radnih prava koja zaslužuju radnici sa ovako delikatnim pozivom, kao što je obezbeđenje lica, imovine i poslovanja.
RADNICI STEŽU KAIŠ
Bez oformljenog sindikata i dalje ćemo slušati bajke „ekspertskih timova“ o novom zakonu, povećanju plata, novom kolektivnom ugovoru i profesionalnom odnosu prema radnicima obezbeđenja, koji trenutno sve više stežu kaiš. Sindikat bi trebalo da osnuju zaposleni u privatnom obezbeđenju, koji obavljaju poslove na operativnom, taktičkom i strateškom nivou. Osnovni uslov za njegovo osnivanje je okupljanje ljudi visokog morala i čvrstog ličnog integriteta, koji vide budućnost u odgovornom i humanom poslu, koji je zbog ozloglašenosti uglavnom negativno kotiran i vrednovan.
Osnovni ciljevi budućeg sindikata:
?primena novog Zakona o privatnom obezbeđenju, koji bi definisao kolektivni ugovor zajedno sa opštim uslovima, koje moraju poštovati kompanije i zaposleni;
?formiranje minimalne cene rada za opšte životne uslove, koja ne sme biti ispod vrednosti potrošačke korpe;
?određivanje maksimalnog broja radnih sati zaposlenog, kao i nadoknada za noćni i prekovremeni rad;
?definisanje zdravstvenog, socijalnog i penzionog osiguranja sa naglašenim beneficijama visokorizičnih kategorija;
?kvalitetna i pravilna kategorizacija službenika obezbeđenja i mogućnost napredovanja na osnovu znanja, sposobnosti i zasluga u obavljanju radnih dužnosti;
?ostvarivanje boljeg materijalnog i socijalnog položaja zaposlenih u svim regionima Republike Srbije i upoznavanje zaposlenih sa njihovim radnim pravima;
?ostvarivanje što boljeg i sigurnijeg poslovnog okruženja i uslova rada sa tendencijom približavanja savremenim evropskim standardima i iskustvima, radi podizanja kvaliteta usluga;
?stvaranje uslova za neometan rad sindikata i zakonsko sankcionisanje sprečavanja sindikalnog organizovanja zaposlenih
?obuka stručnih kadrova;
?rešavanje svih aktuelnih pitanja i problema sa kojima se susreću zaposleni u sektoru privatnog obezbeđenja.
?pravno savetovanje i zastupanje radnika u sudskim procesima.
NEBRIGA MNOGE SVRBI
Katastrofalno stanje u sektoru privatnog obezbeđenja ogleda se u činjenici da od svih navedenih stavki budućeg delovanja Sindikata, trenutno u praksi i teoriji ne postoji nijedna. Neprofesionalnost je ustaljen trend u ovoj oblasti, što se projektuje i na međuljudske odnose u kompanijama za obezbeđenje, pa tako i na klijente kojima se pružaju usluge. Taj zatvoreni krug donosi mnogo nevolja i potvrđuje potrebu za formiranjem ozbiljne sindikalne organizacije, koja bi branila prava radnika, ali i jasno definisala obaveze poslodavaca i države.
Preduslov za kvalitetan i profesionalan rad u ovom poslu su pristojne zarade i poštovanje ličnosti radnika obezbeđenja. Nezadovoljni i nestimulisani kadrovi biće uglavnom neuspešni. U najgorem slučaju uvek su spremni da utiču na ugrožavanje bezbednosti države u celini, uz adekvatnu novčanu nadoknadu. To sigurno obavezuje državu na odgovornost i pozornost prvog stepena, jer je reč o opštoj bezbednosti. Istovremeno, to izuzetno narušava ugled ovog važnog zanimanja, u čiju odbranu moraju stati najodgovorniji, a zatim i svi mi.
PARA VRTI GDE BURGIJA NEĆE
Preduslov za kvalitetan i profesionalan rad u ovom poslu su pristojne zarade i poštovanje ličnosti radnika obezbeđenja. Nezadovoljni i nestimulisani kadrovi biće uglavnom neuspešni. U najgorem slučaju uvek su spremni da utiču na ugrožavanje bezbednosti države u celini, uz adekvatnu novčanu nadoknadu.
Uostalom, ko ima pravo da se poigrava sudbinama ovolikog broja ljudi u privatnom obezbeđenju? Možda smo mi indirektni krivci za nesređeno stanje u ovom sektoru. Nemo posmatranje (ne)dešavanja u oblasti privatnog obezbeđenja je isto što i učestvovanje u bojkotu donošenja zakona, upravo kao kada ste saučesnik u nekom kriminalnom delu. Trud, rad i znanje su srozani i obezvređeni, a motivacija i entuzijazam su gotovo ugušeni. Sve vidite, ali ne reagujete. Logično bi bilo da usledi naš odgovor na trenutno stanje, ali u poremećenom sistemu vrednosti i logika često zataji. Mogu samo da se nadam da nisam u pravu.
     
  
Master 
  
SAMK 
  
SECURITON 
  
Beogradski sajam 2017 
  
Samsung 
  
AXIS 
  
There's not enough banners in the database!