BERLIN PLUS ŠANSA ZA TRANZICIJU BEZBEDNOSTI (I deo)

Profesor dr Milan Pašanski, predsednik Foruma za terorizam i tranziciju bezbednosti i dugogodišnji ekspert u ovoj oblasti, spreman je da svoje bogato iskustvo i znanje ponudi Srbiji u trenutku kada joj se nameće delikatan zadatak da hladnom glavom izbalansirano vuče poteze na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, posebno imajući u vidu da, kao „sidro stabilnosti“ u domenu strateške bezbednosti, ima posebne zadatke i obaveze

Na Aspenskoj konferenciji, održanoj krajem maja u Berlinu, jasno je rečeno da se Nemačka zalaže za evropsku perspektivu zemalja Zapadnog Balkana. Pošto se zemlje tog regiona veoma sporo približavaju Evropskoj uniji, i nemaju isti interes da se reformišu, potrebna im je jača ekonomska i politička podrška. Srbiji, koja se pozicionirala kao oaza stabilnosti u regionu, neophodna je pomoć i saradnja da se nastavi taj pozitivni trend, uz stalnu dogradnju vlastitog sistema bezbednosti, koji sve teže odoleva novim bezbednosnim izazovima.

Ovih dana, u žiži interesovanja javnosti je nemački koncept, popularno nazvan „Maršalov plan 2“, sa neskrivenim pretenzijama za geopolitičko prekomponovanje tradicionalno neuralgičnog regiona Zapadnog Balkana, područja koje se nalazi između dve tektonske ploče: Evropske unije i NATO-a, s jedne, i Ruske federacije, s druge strane. Kao treći planetarni igrač u region se ubacuje i Kina, što ovaj labilni ekvilibrijum čini još osetljivijim. Očigledno je da se baš Srbija nalazi u centru raseline između dve navedene tektonske ploče, što ima direktne posledice po njenu stratešku dimenziju nacionalne bezbednosti.

Koje opasnosti prete Srbiji? Da li imamo adekvatan sistem bezbednosti, koji može parirati rastućim bezbednosnim izazovima („duh iz boce“ zvani Velika Albanija već je pušten)? Kakva je unutrašnja bezbednosna situacija u zemlji (sedi li Srbija na tempiranoj bombi)? Imamo li parametre za detekciju jačanja terorizmogenih faktora u društvu? Šta treba da obuhvati tranzicija bezbednosnog sistema zemlje, s obzirom na to da je aktuelni zasnovan na parametrima starim nekoliko decenija? Koliko je važno investirati u stručno obrazovanje budućih bezbednosnih kadrova, što će indirektno (kroz ojačanu stabilnost zemlje) voditi većem prisustvu stranih investitora? Koje su pogubne posledice od „investiranja“ novca u politiku, a šta su vanparlamentarni centri moći? Ovo su samo neka od pitanja koja je PSS postavio prof. dr Milanu Pašanskom iz Foruma za terorizam i tranziciju bezbednosti.

PSS: Nedavno ste izjavili da je terorizam apsolutno nepromenjen od pamtiveka do danas, što je izazvalo veliku pažnju stručne i šire javnosti. O čemu se tu radi?

MP: Proučavajući bazične mehanizme funkcionisanja terorizma detaljno sam izučio nekoliko hiljada terorističkih akata, i našao sam zajednički imenitelj, koji sadrži bukvalno svaki teroristički akt od 1090. godine (kada su počeli da dejstvuju prvi teroristi – Hasasini) do danas. Štaviše, ako akt oružanog nasilja u sebi ne sadrži ovu differentia specificu, nije reč o terorizmu, i vice versa. Ovu kategoriju, koju sam nazvao animus terrorandi (A. T.), konstituisao sam 1983. godine, i odbranio je u svojoj doktorskoj tezi.

Garantujem da je bukvalno svaki teroristički akt, bez izuzetka, od 1090. do danas, sadržao u sebi A. T. Ova kategorija, koja je u opticaju već bezmalo 35 godina, zaslužuje da se o njoj nešto više kaže ali, nažalost, prostor ne dozvoljava njeno šire elaboriranje.

Međutim, ukazao bih – radi lakšeg razumevanja – na šematski prikaz ove kategorije, koja nepogrešivo – uvek na osnovu istih kriterijuma – razdvaja akte terorizma od nekih, naoko sličnih, oblika oružanog nasilja koji, ipak, nisu terorizam.

PSS: Tvrdite da svaki teroristički akt, od pamtiveka do danas, sadrži bazično povratno uzročno‑posledično trojstvo, kako bi se ostvario unapred planirani politički cilj. Kako to objašnjavate?

MP: Naime, preme mojim istraživanjima, šema svakog terorističkog akta sadrži sledeću uzročno-posledičnu reverzibilnu (povratnu) trijadu: sredstvaómeteóciljevi.

Ukratko: sredstva su teroristička grupa, ili pojedinac – tj. celokupna infrastrukturna logistika terorističke organizacije – koja deluje na osnovu precizno prostudiranog plana, u cilju realizacije političkih ciljeva, koje planira rukovodstvo terorističke grupe.

Mete su transmisija između izvršilaca i planiranih političkih ciljeva, uvek u funkciji publiciteta, koji značajno doprinosi realizaciji planiranih političkih ciljeva.

ŠTA JE ANIMUS TERRORANDI?

Animus terrorandi je politički motivisana namera da se aktima oružanog nasilja,  na pažljivo odabrane mete napada,  izazovu unapred planirane političke posledice,  što su ciljevi terorističke strategije.

 

Ciljevi su uvek politički (ako je reč o terorizmu), pa oni – povratno – određuju karakter i kapacitet publiciteta, nastalog ugrožavanjem, ili uništavanjem, mete napada. Karakteristike mete napada (pojedinac, grupa građana, šef države, verski vođa, mere obezbeđenja, navike, itd.), povratno, definišu stručni profil izvršilaca, način njihove indoktrinacije, sistem vrbovanja i obuke, način izvršenja (modus operandi), itd.

„PRIRUČNIK ZA GRADSKOG GERILCA“

Marginalizacija mlade generacije vodi ka eksploziji socijalne patologije, pa se mladi okreću drogi, sektama, izlivu nekontrolisanog besa na sportskim priredbama, organizovanom kriminalu pod plaštom fudbalskih „navijača“, a jedan deo učestvuje u (para)militantnim organizacijama šovinističke orijentacije. Dovoljno je ukazati na pojavu „Priručnika za građansku neposlušnost“ (koji se konspirativno distribuirao na teritoriji Vojvodine), a koji neodoljivo podseća na „Priručnik za gradskog gerilca“ iz pera čuvenog brazilskog teroriste Karlosa Marigele sa, svojevremeno, istorijskim posledicama po razvoj svetskog terorizma.

PSS: Ako se bazična šema vršenja teroritičkih napada ne menja već stotinama godina, šta se drastično promenilo?

MP: Sve druge, bitne komponente terorističke logistike – tokom vekova – osim ovog bazičnog trojstva, drastično su izmenjene: ideologija, sredstva komunikacije i transporta, efikasnost oružja, planiranje, obuka, finansiranje, itd. U kontekstu promena – samo da pomenemo – nastale su dve kapitalne „raskrsnice“ u razvoju terorizma, koje su promenile njegove pravce razvoja: nastanak tzv. državnog terorizma, posle 1983. god („etatizacija“ terorizma), i samoubilački terorizam.

PSS: Živimo u vremenu terorizma. Postoji li terorizam iza koga ne stoji neka državna obaveštajna služba?

MP:  Ne. U tom pogledu postoje dva modaliteta: tajni i javni državni terorizam. Konspirativni državni terorizam izvode ili sami pripadnici obaveštajnih službi, ili angažuju već postojeće terorističke grupe u funkciji planiranih političkih ciljeva svoje države. S druge strane, javni državni terorizam je, u praksi, najčešće, odmazda (retorzija), koja je u koliziji sa međunarodnim pravom. To je tzv. Šulcova doktrina, po kojoj SAD sebi daju pravo da, po svom nahođenju, kažnjavaju (najčešće bombardovanjem, raketiranjem i dronovima) one zemlje koje podržavaju terorističke grupe koje napadaju Ameriku i njene saveznike.

PSS: Šta Srbija može da očekuje u narednoj deceniji? Da li je saradnja u borbi protiv terorizma u skladu sa vitalnim interesima Srbije u domenu strateške bezbednosti, imajući u vidu da smo, do sada, što ne znači i ubuduće, bili pošteđeni od terorizma?

MP: Sve analize bezbednosnih parametara ukazuju da se u Srbiji trenutno vodi rat za preuzimanje kormila zemlje u narednoj deceniji. Više nego ikada ranije prisutna je subverzivna delatnost, i jačajuća sprega stranog faktora i njegovih unutrašnjih oslonaca, koji nastoje (i, sporadično uspevaju) da destabilizuju zemlju. Za sadašnju Srbiju karakteristično je snažno nekontrolisano bujanje tzv. terorizmogenih faktora, od kojih su neki nasleđeni iz prošlosti. Pod njima podrazumevamo sve one činioce (političke, psihološke, ekonomske, etičke, itd.) koji utiču na stvaranje socijalne klime iz koje nastaje političko nasilje i terorizam.

Što se tiče saradnje Srbije u globalnoj borbi protiv terorizma – samo ukratko – to je veoma osetljivo ali, prevashodno, političko pitanje. Prosudite sami: Srbija daje podršku i NATO i Rusiji u njihovim antiterorističkim koalicijama, ali kada, na primer, od Francuske (NATO) zatraži izručenje R. Haradinaja, notornog teroriste, njen zahtev bude odbijen. Pri tome se izlaže riziku ugrožavanja svojih „mekih“ meta širom sveta, koje su potencijalna meta terorista.

PSS: Uporno ukazujete na jedan izrazito nepovoljan bezbednosni trend u Srbiji, koji dobija na ubrzanju i koji pod hitno mora doći u fokus bezbednosne strategije, kako nas događaji ne bi pretekli. Na šta konkretno mislite?

MP: Sve što smo do sada pomenuli, vezano za Srbiju, ima za posledicu stvaranje takve društvene klime, u kojoj mladi, sposobni i obrazovani ljudi sve teže, ili nikako, ne pronalaze svoje mesto u društvu, zbog čega gube poverenje u državu, čiji su atributi rastuća korupcija (posebno u sudstvu), amoralnost, manipulacije, izbijanje afera na najvišim nivoima, političko-poslovne likvidacije, nestanak linije razgraničenja između političkog nadzemlja i podzemlja – vezano za raniji period – međusobni rat domaćih bezbednosnih službi ili njihovih „odmetnutih“ odeljenja u funkciji uhođenja i diskreditovanja političkih protivnika, a po navodnom naređenju „nepoznatih“ nalogodavaca, o čemu svedoči više afera prisluškivanja najviših državnih funkcionera, „rat“ tabloida i njhova rastuća uloga u prekomponovanju javnog mnjenja, zapravo, biračkog tela, itd.

Svi ti procesi imaju za posledicu eroziju ugleda autoriteta države, i ličnosti koje ih personifikuju, jer postaje očigledno da aktuelni sistem „neprovetravane demokratije“ ne obezbeđuje jednakost socijalnih šansi, zasnovanih na sposobnostima i kvalitetima mladih ljudi.

PSS: Jednom prilikom ste ukazali na ideje čuvenog nemačkog političkog filozofa Herberta Markuzea koji je, svojevremeno, analizirajući društvenu klimu u tadašnjoj Nemačkoj, konstatovao da „potlačeni imaju prirodno pravo na otpor čim zakonska sredstva postanu nedovoljna, jer ... zakon i red su uvek zakon i red onih na vlasti“. Da li se to, na neki način reflektuje na Srbiju?

MP: Da. Na osnovu mojih istraživanja i primenjene komparativne analize, ondašnja situacija u Nemačkoj, u nizu parametara se u dobroj meri podudara s našom aktuelnom situacijom. Ako se tome doda i „sindrom izneverenih nada i proigranog poverenja“, nasleđenog iz perioda naše „revolucije“ iz 2000.‑te, počinje „krčkanje“ socijalnog lonca: u fazi kada politička retorika i prateći marifetluci više ne mogu da obezbede autoritet i respektovanje tzv. političkoj eliti, a zakoni prestanu da budu sredstvo za očuvanje socijalnog mira, preti realna opasnost da država – zbog nedostatka strategije prepoznavanja i definisanja vitalnog nacionalnog interesa u domenu strateške bezbednosti – počne da pribegava redukciji građanskih sloboda i pojačanoj represiji – što se, upravo događa u zemljama EU pogođenim terorizmom – može da upali fitilj bombe na kojoj Srbija „sedi“.

Što se tiče saradnje Srbije u globalnoj borbi protiv terorizma – samo ukratko – to je veoma osetljivo ali, prevashodno, političko pitanje. Prosudite sami: Srbija daje podršku i NATO i Rusiji u njihovim antiteroristickim koalicijama, ali kada, na primer, od Francuske (NATO) zatraži izručenje R. Haradinaja, notornog teroriste, njen zahtev bude odbijen. Pri tome se izlaže riziku ugrožavanja svojih „mekih“ meta širom sveta, koje su potencijalna meta terorista.

Tada, rušenjem čuvene Rusoove formule da „ni najjači neće biti dovoljno jaki (da zadrže vlast) ukoliko silu ne transformišu u pravo, a pokoravanje u dužnost“, nastaju sve šire pukotine na stubovima podaničkog mentaliteta, na kojima počiva socijalni mir. Od tog trenutka samo je korak do izbijanja sporadičnih sukoba na „obodima“ društva – koje će inicirati, iz ilegale, različite militantne i paramilitantne grupe, pod parolom da je svaka država, kada joj se uklone propagandne oblande – ilegitimna vladavina nasilja, a manipulacija je utoliko suptilnija, ukoliko je društvo demokratskije.

PSS: Ako se, prema vašim istraživanjima, nastavi nekontrolisano bujanje terorizmogenih faktora u zemlji, to će voditi Srbiju u ozbiljnu destabilizaciju. Na te trendove se „nadovezuje“ strani obaveštajni faktor. Kako to objašnjavate?

MP: U glavama najekstremnijeg dela mladih ljudi, koji su u Srbiji marginalizovani, već su se „primile“ pretpostavke urbanog terorizma. Za sada se ispoljavaju kroz autodestrukciju: samoubistva (često kao svojevrstan „performans“, tzv. „plavi kit“), droga, sekte itd. Pri tome, kao „okidač“ socijalnih nemira, mogu biti iskorišćene militantne grupe ultraradikalne, šovinističke orijentacije, neonacisti, „navijači“ itd. Postoji realna opasnost da se, uz pojačanu represiju države, najmilitantniji deo povuče u ilegalu, i konspirativno organizuje i deluje, što je samo korak do oružane „alternative“, jer su svi uslovi za nju ispunjeni.

Kada neki od nadzemnih, ili podzemnih centara političke moći i uticaja pažljivo izvrši selekciju ovih frustriranih i promašenih mladih ljudi – ali, s druge strane, visoko obrazovanih i intelektualno moćnih – usadi im mit o pripadnosti novoj eliti, sa istorijskom misijom da „promene svet“ i – kako tvrde – očigledno neodrživo stanje u zemlji, potom ih – u okviru „prelaska sa reči na dela“ – obuči da rukuju vatrenim oružjem, eksplozivima i visokosofisticiranim znanjima sa bezbednosnim implikacijama, zatim, novčano obezbede, a izvršitelje usmeri na pažljivo prostudirane, odabrane simboličke mete društvene destrukcije (tajkuni, korumpirani političari itd.) nastaje deža vi onoga što se već odigralo u ondašnjoj Italiji i Nemačkoj u periodu od 1968. do 1972. godine). 

Dragica Šipka

U narednom broju pročitajte nastavak razgovora sa profesorom dr Milanom Pašanskim. Biće reči o tranziciji bezbednosti Srbije, redosledu prioriteta i afirmaciji ove važne teme u društvu.

Dodajte novi komentar