KO SME DA NAS NADGLEDA?

Gde prestaje interes da se zaštiti imovina firme i ljudi koji u njoj rade, a gde počinje narušavanje privatnosti radnika?  Linija je vrlo tanka i mnogi bi rekli još nejasno definisana. Zakon o video-nadzoru u Srbiji još uvek nije donet. A i da jeste, kao što je to slučaj sa Evropskom unijom sa čijim zakonima moramo da se usaglasimo, ne postoji uvek opravdanje za nadzor svih zaposlenih, ili svih prostorija u jednoj firmi

Šta je zakonit video‑nadzor?

Video-nadzor predstavlja obradu podataka o ličnosti kojom se u velikoj meri zadire u privatnost fizičkih lica, ali i druga prava i slobode garantovane Ustavom Republike Srbije, kao što su pravo na zaštitu podataka o ličnosti i pravo na poštovanje dostojanstva ličnosti na radu. Da bi takva obrada podataka o ličnosti bila zakonita, sem pravnog osnova za obradu, mora da postoji i opravdana svrha obrade koja je jasno određena i koja se ne može ostvariti bez takve obrade podataka o ličnosti

Dakle, video-nadzor hodnika je jedna stvar, ali video-nadzor kancelarija u kojima rade ljudi je sasvim druga. Tu mora da postoji dodatni razlog za video-nadzor, recimo postojanje imovine velike vrednosti ili je to, na primer,  serverska soba pa morate tačno da znate kada je ko ušao i koliko se zadržao, radi sprečavanja ili naknade eventualne štete.

Zakonom o privatnom obezbeđenju propisano je da se planiranje sistema tehničke zaštite vrši na osnovu procene rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja koju je izradilo pravno ili fizičko lice sa odgovarajućom licencom, te da upotrebljena tehnička sredstva moraju, u pogledu kvaliteta, sigurnosti i garancija, ispunjavati zakonske norme i tehničke standarde koji važe u Republici Srbiji. Odredbe ovog zakona, ukoliko su u konkretnom slučaju ispunjeni svi uslovi propisani tim zakonom, predstavljaju pravni osnov za obradu podataka o ličnosti zaposlenih od strane poslodavca putem video-nadzora i za takav video-nadzor nije potreban pristanak zaposlenih – objašnjava Goran Pavlović viši savetnik Sektora za nadzor u kancelariji Poverenika.

Pavlović dalje ističe da je kod uvođenja sistema video-nadzora u svrhu obezbeđenja zaštite lica i imovine kod poslodavca, potrebno, uz navođenje naziva poslodavca, grafičkim obaveštenjem koje sadrži sliku (najčešće kamera) i tekst (najčešće „Objekat je pod video-nadzorom“), uočljivo i nedvosmisleno označiti vršenje takve obrade podataka. Na ovaj način sva lica koja borave ili posećuju objekte poslodavca biće obaveštena o vršenju video-nadzora.

Legitimnom svrhom za uvođenje i upotrebu video-nadzora može se smatrati i zaštita proizvodnje, zdravlja lica pa i efikasno vođenje organizaciji. Ali ukoliko to indirektno omogućava i nadzor nad aktivnostima i ponašanjem zaposlenih, takva obrada podataka mora uključiti i posebne mere zaštite: počev od konsultacija i obaveštavanja o nameravanoj obradi nadzornog organa za obradu ličnih podataka, u ovom slučaju Poverenika, preko prethodnih konsultacija sa predstavnicima zaposlenih (sindikalne organizacije) do načina obaveštavanja zaposlenih o nameravanoj obradi njihovih podataka o ličnosti i zaštiti njihovih prava – dodaje Goran Pavlović.

Ako vršenje video-nadzora za cilj ima isključivo nadzor nad redovnim aktivnostima i ponašanjem zaposlenih u toku radnog vremena, takva obrada podataka o ličnosti nije dozvoljena, jer se na taj način narušava privatnost zaposlenih. Svrha takve obrade mogla bi se postići i na drugi način kojim bi se mogao meriti kvalitet
i/ili kvantitet učinka zaposlenih, jer interesi poslodavca ne mogu da se štite merama koje prekomerno zadiru u privatnost zaposlenih. 

Da li je potreban pristanak zaposlenog?

Postavlja se pitanje da li je poslodavac u obavezi da tokom razgovora za posao naglasi kandidatu da je objekat pod video-nadzorom, kao i da li je dužan da, radi vršenja video-nadzora na radnom mestu, prethodno dobije pristanak zaposlenog.

Ne postoji izričita zakonska odredba koja nalaže poslodavcu da kandidata za posao obavesti da u firmi postoji video-nadzor.

S druge strane, odredbama Zakona o radu (Službeni glasnik RS, br. 24/05, 61/05, 54/09, 21/13 i 75/14) je, između ostalog, zabranjeno svako ponašanje koje ima za cilj povredu dostojanstva zaposlenog koje traži zaposlenje i koje izaziva strah ili neporijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, tj. uznemiravanje. Istim Zakonom propisano je da zaposleni ima pravo na zaštitu ličnog integriteta, kao i da je poslodavac dužan da zaposlenom pruži obaveštenje o uslovima rada, a video-nadzor koji poslodavac vrši u određenu svrhu predstavlja jedan od uslova rada. Ovakvo obaveštenje kandidatima za zaposlenje je u duhu Zakona zaštite podataka o ličnosti – naglašavaju iz kancelarije Poverenika.

Kada je u pitanju pristanak zaposlenog, ili kandidata za zaposlenje, za praćenje putem video-nadzora, pitanje je da li se on može smatrati valjanim pravnim osnovom za obradu ličnih podataka, jer je odnos poslodavca i zaposlenog, gledajući sa pozicije moći, neravnopravan.

Kako je punovažan pristanak za obradu podataka samo onaj pristanak koji se slobodno može opozvati, bez ikakvih štetnih posledica po radnopravni status ili mogućnost zaposlenja, to u konkretnom slučaju očigledno ne bi bilo moguće – pojašnjava Goran Pavlović.

Video-nadzor sve zastupljeniji

Uprkos tome što je sve više institucija koje se zalažu za zaštitu podataka o ličnosti, ubrzani napredak tehnologije, njena automatizacija i dostupnost doprineli su da je sve više poslodavaca koji pribegavaju video-nadzoru. Katkad se u tome „zanesu“.

Iz kancelarije Poverenika objašnjavaju da se u svrhu obrade podataka danas sve više koriste digitalne IP kamere koje koriste internet za prenos podataka i kontrolu slike preko rutera i svičeva.

Povezivanjem ovakvih kamera u računarsku mrežu sa video‑snimačem omogućavaju vlasnicima objekata pod video‑nadzorom da ih posmatraju sa udaljenih lokacija kroz internet konekciju putem računara ili mobilnih telefona ili tablet računara. Samim tim i trend vršenja video-nadzora nad zaposlenima na radnom mestu raste, a tako raste i broj predstavki koje, u vezi sa navedenim, građani podnose Povereniku. Takođe, ovlašćena lica Poverenika preko kojih, u skladu sa ZZPL, Poverenik vrši nadzor nad sprovođenjem i izvršavanjem ZZPL, sve se češće susreću sa ovakvim vidom obrade podataka u neposrednom nadzoru – ističe Goran Pavlović.

Dakle, i na poslu bi trebalo da postoji „razumno očekivana privatnost“ i to ne podrazumeva samo video-nadzor, već na primer i pregledanje zdravstvenog kartona. Obrada podataka o ličnosti generalno je dopuštena samo ako se vrši uz pristanak lica o čijim podacima se radi ili ako se vrši pod uslovima na način i od strane lica predviđenih zakonom. U suprotnom zaposleni ima pravo da se žali Povereniku. x

Milena Zorić

Dodajte novi komentar