MNOGO HTELI, MNOGO ZAPOČELI

Ovaj tekst je deo drugog sveobuhvatnog empirijskog straživanja o privatizaciji bezbednosti u Srbiji, koji je objavila grupa autora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).  Ovim istraživanjem autori su nastojali da utvrde kako su promene u društvu uticale na privatni sektor bezbednosti, kakvo je stanje u njemu danas, te kako će on izgledati u budućnosti. Nalazi ovog istraživanja su važni jer su nastali nakon donošenja, a neposredno pre primene Zakona o privatnom obezbeđenju, što će omogućiti da se budućim sličnim istraživanjem pouzdano utvrde dobri i loši efekti primene Zakona. To će olakšati i utvrđivanje i formulisanje preporuka za njegovu buduću izmenu

Od ukidanja zakona koji su regulisali oblast društvene samozaštite 1993. godine, pa do novembra 2013. godine, kada je usvojen Zakon o privatnom obezbeđenju (ZPO), oblast privatnog obezbeđenja nije bila regulisana krovnim zakonom. Tokom ovih dvadeset godina uposlenici privatnog obezbeđenja bili su pod delimičnim ingerencijama zakona koji su uređivali radne odnose, požarnu zaštitu i slično, ali je nedostajao sistemski propis koji bi uredio poslovanje privatnog obezbeđenja. Srbija je bila poslednja zemlja na Balkanu koja nije regulisala ovu oblast, a sem nje, ovu nezahvalnu titulu u Evropi ima još samo Češka.

ŠTA ZAPRAVO UREĐUJE OVAJ ZAKON?

Zakonom su propisani obavezno obezbeđenje određenih objekata, poslovanje fizičko-tehničkog obezbeđenja (FTO), uslovi licenciranja i nadzor rada ovih firmi. Prvi pojam obavezno obezbeđenih objekata (čl. 4 ZPO) odnosi se na one objekte koji su strateški značajni za Srbiju i njene građane i čije ugrožavanje može imati posledice po život i zdravlje ljudi i odbranu zemlje. Za obezbeđenje ovih objekata može se organizovati samozaštitna delatnost, a može se i unajmiti usluga licencirane firme sa tržišta. Kriterijumi za određivanje takvih objekata trebalo je da budu propisani Uredbom Vlade RS šest meseci nakon usvajanja Zakona.

Zakonom su poslovi obezbeđenja definisani (čl. 6 ZPO) kao procena rizika, zaštita lica i imovine, održavanje reda na javnim skupovima, planiranje, projektovanje, puštanje u rad i održavanje sistema tehničke zaštite, te pratnja novca. Posebno je naglašeno da se firme za privatno obezbeđenje (PO) ne mogu baviti posredovanjem prilikom naplate potraživanja.

Ovim poslovima se mogu baviti isključivo licencirana pravna lica i preduzetnici, a u kategoriji pravnih lica razlikujemo firme za PO i firme za samozaštitnu delatnost. Ova potonja je organizovana u okviru privrednog subjekta i ne može, sem obavljanja tog posla, poslovati na tržištu. Poslovanje je definisano sa šest različitih licenci – licenca za procenu rizika, licenca za poslove fizičko-tehničke zaštite (FTO), licenca za transport novca, te tri licence iz oblasti tehničkog obezbeđenja. Na ovaj način uvodi se standardizacija pruženih usluga na tržištu, što klijentu daje garanciju da će dobiti plaćenu uslugu. Do sada nije postojao nikakav standard, edukacija ili licenca, te je promena firme mogla da znači i drastičnu razliku u kvalitetu pružene usluge.

KO SME DA RADI I POD KOJIM USLOVIMA?

Licenciranje je uvedeno kao vrsta garancije kvaliteta (važno za klijenta), ali i kao vrsta kontrolnog mehanizma (važno i za državu, i za firme za PO), jer su u ovom sektoru nepravilnosti bile pravilo, a ne izuzetak, te je uvođenje reda bilo neophodno. Već je navedeno koje su to licence predviđene zakonom, pa je interesantno dati pregled važnijih uslova neophodnih za sticanje tih licenci.

Licence izdaje MUP RS. Da bi dobila ove licence, pravna lica treba da budu upisana u evidenciju Agencije za privredne registre (APR), da imaju akte o sistematizaciji i o uniformama, da imaju prostor sa posebnim delom za smeštaj oružja, te da imaju odgovorno lice (direktor). Odgovorno lice mora da bude državljanin RS, da bude punoletno i psihofizički sposobno za poslove FTO, da ima najmanje srednju stručnu spremu (SSS), da je prošlo bezbednosnu proveru, te da ima licencu za PO za fizička lica. Pored ovih, Zakon predviđa i posebne uslove, među kojima je najznačajniji uslov o neophodnosti zapošljavanja najmanje deset radnika obezbeđenja sa licencama.

Takođe, uz obavezu postojanja kontrolnog centra (čl. 44), preduzetnik mora da računa i na to da će na raspolaganju imati tri radnika manje po svakoj smeni zbog tri osmočasovna dežurstva u kontrolnom centru. On mora biti operativan 24 časa i da upošljava jednu osobu, ali u svakoj smeni je predviđen i dvočlani tim za intervenciju. Veruje se da će ovom odredbom sa scene nestati veliki broj malih firmi i preduzetnika sa malim brojem zaposlenih. Propušteno je da se, kao uslov za licencu, ispita i vlasnička struktura, što su neke zemlje u regionu učinile. Srbija je, nažalost, imala iskustvo sa kompanijama u neformalnom vlasništvu kriminalaca, te su stoga važni preispitivanje vlasničke strukture i temeljne bezbednosne provere odgovornih lica i vlasnika.

LICENCE KAO GARANCIJA KVALITETA

Poslovanje je definisano sa šest različitih licenci – licenca za procenu rizika, licenca za poslove fizičko-tehničke zaštite (FTO), licenca za transport novca, te tri licence iz oblasti tehničkog obezbeđenja. Na ovaj način uvodi se standardizacija pruženih usluga na tržištu, što klijentu daje garanciju da će dobiti plaćenu uslugu. Do sada nije postojao nikakav standard, edukacija ili licenca, te je promena firme mogla da znači i drastičnu razliku u kvalitetu pružene usluge.

SLUČAJNO ILI NAMERNO?!

Da li slučajno ili namerno, uglavnom propušteno je da se, kao uslov za licencu, ispita i vlasnička struktura, što su neke zemlje u regionu učinile. Srbija je, nažalost, imala iskustvo sa kompanijama u neformalnom vlasništvu kriminalaca, te su stoga važni preispitivanje vlasničke strukture i temeljne bezbednosne provere odgovornih lica i vlasnika.

ZAKON O VIDEO-NADZORU NI NA VIDIKU

Prikupljanje podataka o ličnosti, u kakve spada i zapis video-nadzora, može se vršiti uz pristanak osobe (prolaznici) ili uz sudski nalog. Snimci video-nadzora su po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti dostupni svim građanima čiji su podaci predmet obrade (čl. 20), dok po ZPO mogu biti dostupni „samo policiji“ (čl. 32), ali i „licima na koje se podaci odnose“ (čl. 68). Oblast upotrebe video-nadzora u bezbednosne svrhe još nije regulisana krovnim zakonom.

Drugi propust kod licenciranja ovih firmi predstavlja nepostojanje obaveze da se prikažu izmirene poreske obaveze, što je u ovom sektoru u Srbiji vrlo problematično. Uslovi koje moraju ispuniti fizička lica da bi dobila licencu slični su uslovima koje moraju ispunjavati pravna lica, pa tako ona moraju: imati državljanstvo, biti punoletna, imati najmanje SSS, proći bezbednosnu proveru, biti psihofizički sposobna, proći obuku za poslove obezbeđenja i položiti ispit u MUP-u. Takođe, za poslove sa oružjem predviđa se „da je lice obučeno za rukovanje vatrenim oružjem, odnosno da je odslužilo vojni rok s oružjem…“ (čl. 12). Ovo je problematična odredba jer je privatnom obezbeđenju dozvoljeno samo nošenje pištolja (čl. 23), a tokom vojnog roka se ne obučavaju svi vojnici za rukovanje pištoljem. Ipak, ovde Zakon pravi jednu vrstu privilegovanih grupa, koje su oslobođene obuke za rukovanje oružjem i obuke za obavljanje poslova obezbeđenja. To su osobe koje su najmanje tri godine radile u vojsci, policiji, bezbednosnim službama i na poslovima izvršenja krivičnih sankcija (čl. 12). Štaviše, u pojedinim zemljama je pripadnicima ovih službi zabranjeno da se pet godina po napuštanju državne službe bezbednosti zaposle na poslovima privatnog obezbeđenja, kako bi se sprečio sukob interesa i odlivanje informacija.

Da bi fizička i pravna lica dobila licence, neophodno je da prođu obuku koja traje sto časova (propisano podzakonskim aktom), te da polažu ispit pred komisijom MUP-a. Donošenjem podzakonskih akata koji regulišu pitanje obuke i nastavnih centara dosta se kasnilo, ali su usvojeni krajem 2014. godine, probivši zakonom propisane rokove.

KOJA SU OVLAŠĆENJA PRIVATNOG OBEZBEĐENJA?

Službenici obezbeđenja nemaju status službenog lica mada imaju veliki broj ovlašćenja koja su slična ovlašćenjima policije. Službenici obezbeđenja ovlašćeni su za proveru identiteta, pregled lica i vozila, zabranu ulaza i pristupa neovlašćenim licima, udaljavanje neovlašćenih lica iz čuvanog prostora, upozoravanje, privremeno zadržavanje, pa i za upotrebu sredstava prinude. Dozvoljeno im je da koriste sredstva za vezivanje, fizičku snagu, dresirane pse i vatreno oružje. Proveru identiteta vrše pomoću lične karte ili druge identifikacione iskaznice. Pregled lica i vozila vrši se vizuelno, a garantuje se istopolnost pregleda, osim u slučaju kada je neophodno oduzimanje oružja. Upozorenja se izdaju u pisanom obliku i glasovno, i moraju biti razumljiva.

Mere privremenog zadržavanja koriste se kada je u štićenom prostoru uhvaćeno lice u vršenju krivičnog dela, koje se predaje policiji. Kada je reč o upotrebi sredstava prinude, odrednice Zakona nalikuju onima kojima se određuju ovlašćenja policije, pa se sredstva za vezivanje koriste da bi se sprečio otpor, samopovređivanje i bekstvo. Fizička snaga koristi se da bi se sprečio napad ili oštećenje imovine. Pre primene ove mere neophodno je izdati upozorenje, a upotrebljena sila mora biti srazmerna. Upotreba pasa uvedena je u ovaj Zakon, a to postoji i u još nekoliko nacionalnih zakonodavstava.

Upotreba vatrenog oružja dozvoljena je samo u slučaju nužne odbrane i krajnje nužde. Pre nego što upotrebi oružje, službenik obezbeđenja mora se identifikovati. Po upotrebi sredstava prinude, službenik obezbeđenja pruža prvu pomoć, obaveštava nadležnu policijsku upravu, te sastavlja izveštaj svom pretpostavljenom, koji u roku od 48 sati sastavlja izveštaj policijskoj upravi.

Zakonom su definisani poslovi na kojima se može nositi oružje, kao i poslovi na kojima to nije dozvoljeno. Tako je propisano (čl. 25) da službenici obezbeđenja mogu koristiti samo pištolje kalibra 7,65 mm i 9 mm, pa su „duge cevi“ postale nelegalne u ovom sektoru. Definisano je (čl. 24) i da pravno lice ne može imati naoružanja u broju većem od broja polovine zaposlenih licenciranih službenika. Oružje se može koristiti (čl. 23) prilikom zaštite obavezno obezbeđenih objekata, banaka i finansijskih organizacija, objekata u kojima se skladišti oružje, eksploziv i toksične materije, kao i objekata u kojima se skladišti roba. Nasuprot tome, definisano je da se redarska služba (čl. 40) vrši bez oružja.

PRIKUPLJANJE PODATAKA O LIČNOSTI

Ozakonjenjem oblasti zaštite podataka o ličnosti praksa identifikacije (legtimisanja) dobila je svoje pravno pokriće. Takođe, u oblasti tehničke zaštite široko je rasprostranjena upotreba video-nadzora. Ovim Zakonom delimično je usklađena upotreba video-nadzora: kao osnov „saglasnosti građana za prikupljanje podataka“ preuzeto je iz nekih stranih praksi obavezno postavljanje obaveštenja o video-nadzoru. Naime, ova oblast uređena je Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti (čl. 8), a ova materija je ujedno i Ustavna kategorija.

Zapisi video-nadzora ne mogu se koristiti na sudu kao dokazni materijal tokom krivičnih i prekršajnih postupaka. Prikupljanje podataka o ličnosti, u kakve spada i zapis video‑nadzora, može se vršiti uz pristanak osobe (prolaznici) ili uz sudski nalog. Snimci video-nadzora su po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti dostupni svim građanima čiji su podaci predmet obrade (čl. 20), dok po ZPO mogu biti dostupni „samo policiji“ (čl. 32), ali i „licima na koje se podaci odnose“ (čl. 68). Oblast upotrebe video-nadzora u bezbednosne svrhe još nije regulisana krovnim zakonom.

NADZOR PRIMENE ZAKONA

Nadzor primene zakona je u ingerenciji Ministarstva unutrašnjih poslova i definisan je članovima 71–75 ZPO. Policijski službenici imaju pravo inspekcijskog nadzora, provere čuvanja i držanja oružja, provere psihofizičke sposobnosti i osposobljenosti za rukovanje oružjem.

Ovlašćeni su da zabrane rad firmi i preduzetnicima u slučaju da posluju bez licence, bez ugovora, bez potrebnih kadrovskih i tehničkih uslova, nestručno i neprofesionalno ili protivzakonito.

Rok za otklanjanje nepravilnosti ne može biti duži od 60 dana. U okviru ove uloge, MUP je osnovao Stručni savet za unapređenje privatnog obezbeđenja i javno privatnog partnerstva u sektoru bezbednosti. Ostaje pak nejasno koji će delovi MUP-a vršiti nadzor i kontrolu, te kakva nova znanja službenici MUP-a treba da usvoje da bi obavljali ovu delatnost.

U Zakonu su nabrojane vrste evidencija koje MUP vodi, mada se iz poslova koje su u ingerenciji MUP-a vidi da ima još oblasti u kojima je nužno prilagoditi funkcionisanje MUP-a. U obrazloženju Zakona, dok je bio u skupštinskoj proceduri, iznesena je tvrdnja da njegovo sprovođenje ne iziskuje nikakva sredstva. Činjenica je da su svi rokovi probijeni i da primena prilično kasni, kao i da je za primenu Zakona neophodno obaviti veći posao od predviđenog. Evidentno je da troškova ima, te da će ih platiti firme za PO i građani kroz porez. 

Grupa autora BCBP (Beogradski centar za bezbednosnu politiku)

Dodajte novi komentar