O TRANZICIJI BEZBEDNOSTI SRBIJE (II deo)

Tranzicija bezbednosti je izuzetno široka i institucionalno „zapuštena“ oblast, a figurativno rečeno predstavlja krčenje puta kroz džunglu, pri čemu bitan doprinos mora pružiti „kolektivna multidisciplinarna pamet“, koju će vizionarski usmeravati kompetentno rukovodstvo sistema bezbednosti, rekao je za PSS profesor Pašanski

PSS: Šta je suština vašeg koncepta tranzicije bezbednosti?

MP: Tranzicija bezbednosti, pojednostavljeno, predstavlja „paket“ mera koje se moraju paralelno sprovesti u dve, međusobno prožimajuće, oblasti: teorijsko-doktrinarnu, iz čega će proizaći nova filozofija bezbednosti, i institucionalno-organizacionu, iz čega će nastati nova arhitektura bezbednosti.

PSS: Već na samom početku nameće se krucijalno pitanje: šta se nalazi u fokusu tranzicije bezbednosti?

MP: Interes svih interesa je vitalni nacionalni interes (VNI), koji je, ili bi trebalo da bude, sukus svih sukusa partijskih programa relevantnih političkih stranaka, ukratko, konsenzus svih bitnih učesnika političke scene u zemlji.Tranzicija bezbednosti  je  izuzetno široka i institucionalno „zapuštena“ oblast, a figurativno rečeno predstavlja krčenje puta kroz džunglu, pri čemu bitan doprinos mora pružiti „kolektivna multidisciplinarna pamet“, koju će vizionarski usmeravati kompetentno rukovodstvo sistema bezbednosti, da bi se kretalo u zadatim okvirima – rekao nam je profesor Pašanski. Za realizaciju ovog koncepta treba odrediti redosled prioriteta, njihovu etapnu oročenost, uz striktna personalna zaduženja novih bezbednosnih kadrova.

PSS: Koji je redosled prioriteta u praksi?

MP: To je veoma zahtevan, složen i obiman posao, u dve, navedene, oblasti: teorijskoj i organizacionoj, koja će proizaći iz ove prve. Zbog skučenosti prostora, samo ću nabrojati prioritete, jer svaki od njh (s obzirom na njihov značaj) zaslužuje poseban razgovor.

Pre svega, neophodno je urgentno definisati (uz nacionalni konsenzus, bez obzira na stranačku pripadnost) vitalni nacionalni interes u domenu strateške bezbednosti zemlje. Potom, neophodno je stvoriti mehanizam za utvrđivanje bezbednosnog standarda zemlje u svakom trenutku. To zahteva definisanje relevantnih bezbednosnih parametara, koji se permanentno prate i analiziraju, čime se vrši stepenovanje bezbednosne situacije u zemlji, što automatski aktivira unapred planirane egzaktne procedure službi, agencija i pojedinaca, sa jasnim podelama resornih i personalnih zadataka i zaduženja.

PSS: Šta kaže teorija kad je reč o definisanju bezbednosnih prioriteta u Srbiji?

MP: U teoriji se nameće nekoliko urgentnih poteza: usvajanje nove definicije bezbednosti (proistekle iz zaštite vitalnog nacionalnog interesa zemlje) u skladu sa potpuno novim bezbednosnim izazovima; detekcija novih izvora ugrožavanja bezbednosti Srbije (npr. jačanje vanparlamentarnih centara moći: „ulaganje“ novca u politiku, sprega organizovanog kriminala i političkog podzemlja, itd); definisanje bezbednosnih prioriteta Srbije. To su sve konstitutivni elementi nove filozofije bezbednosti zemlje.

PSS: Očigledno je da nešto škripi u institucijama sistema. Kakva bi trebalo da bude nova arhitektura bezbednosti u Srbiji?

MP: U institucionalno-organizacionoj oblasti potrebno je sprovesti potpuno novo etabliranje sistema: novi organizacioni oblici, potpuno izmenjen sistem školovanja bezbednosnih kadrova, itd.

Nužno je formiranje Saveta za strategiju nacionalne bezbednosti (CCCNB), koji bi koncipirao kompletnu (para)bezbednosnu strategiju zemlje, uz maksimalno respektovanje vitalnog nacionalnog interesa (VNI), planirao zadatke glavnim upravama Nacionalne bezbednosne agencije (NBA) i referisao rukovodstvu zemlje  o njihovoj realizaciji.

Savet mora biti sposoban da prepozna i definiše VNI u domenu strateške bezbednosti: strateški cilj nacije mora biti „rasklopljen“ na jasno određene i vremenski oročene parcijalne etape (uz striktna resorna i personalna zaduženja) čija sukcesivna realizacija vodi ka ostvarivanju VNI u oblasti strateške bezbednosti zemlje.

Instrument za realizaciju VNI je stvaranje objedinjene obaveštajno‑kontraobaveštajne zajednice – NBA, koju bi činili elitni delovi BIA, VOA I VBA. Primarni zadatak ove agencije je s jedne strane, odbrana strateških komponenti VNI Srbije, a s druge strane, suprotstavljanje strategiji redukovanja suvereniteta zemlje u režiji stranog faktora, u saradnji sa domaćim ekspoziturama. NBA bi imala pet direktorata: obaveštajni,  kontraobaveštajni, direktorat za Kosmet i jug Srbije, za antiterorizam, za neutralisanje nelegalnih (vanparlamentarnih) centara moći i uticaja.

Timovi interdisciplinarnih eksperata bi se bavili socijalnim pretpostavkama potencijalnog nastanka autohtonog terorizma (analiza trendova pravaca ponašanja jednog broja mladih, delova marginalizovanih i frustriranih generacija, koji su tempirana bomba u Srbiji). To su sve konstitutivni elementi nove arhitekture bezbednosti.

PSS: Na koji način treba afirmisati ovu ideju?

MP: Na osnovu navedenog bilo bi mudro organizovati više javnih savetovanja, uz učešće policijskih i obaveštajnih eksperata, stručnjaka iz EU, nevladinog sektora, predstavnika civilnog društva itd. Time bi se doprinelo demokratskom „provetravanju“ ovog „tabu resora“, a u pogledu operativnog rada konsultovati zakonodavstva zapadnih demokratija, kao i mehanizme civilne kontrole obaveštajnih sistema. Za nas su posebno interesantna zakonodavstva onih zemalja (Velika Britanija, Francuska, Španija) koje imaju problema sa separatističkim terorizmom (ETA, IRA itd).

PSS: Ako je vitalni nacionalni interes iznad svih interesa u jednoj državi, šta je osnovni cilj svake nacije?

MP: Ogoljeno do suštine, realizacija VNI je višegeneracijski zadatak, i predstavlja zaštitu i unapređenje otadžbine (apolitična kategorija, bez političkih predznaka), bez obzira na konkretan, trenutni oblik političkog uređenja, a posebno personalizovanih političara, koji su – sa aspekta značaja i trajanja otadžbine – listopadne kategorije.

Osnovni državotvorni cilj svake suvisle nacije je višegeneracijsko ostvarenje VNI, odnosno zaštita otadžbine (koju, pojednostavljeno čine teritorije i narod), na vetrometini vekova, od različitih oblika redukcije, koju sprovode spoljnji i unutrašnji faktori. Pri tome je minimalno ostvarenje VNI, da otadžbinu neokrnjenu predamo našoj deci, onako kako smo je nasledili od naših roditelja (u kvalitativnom i kvantitativnom smislu), a maksimalni cilj je – sve preko toga!

PSS:  Politički život Srbije je prilično turbulentan već mnogo godina unazad.  Objasnite našim čitaocima šta podrazumevate pod ugrožavanjem suvereniteta otadžbine.

MP: Zajednički imenitelj navedenih oblika redukcije je ugrožavanje suvereniteta otadžbine. Da bih bolje ilustrovao ovaj aspekt redukcije navodim sledeći primer, uveliko, prisutan u političkom životu Srbije.

 

APOLITIČAN „ZANAT“ ZAŠTITE OTADŽBINE

Inicijativa „Berlin plus“ je geostrateško jačanje podrške EU zemljama Zapadnog Balkana. U pozadini ove strategije je podizanje nivoa rezistentnosti regiona na infiltriranje stranih uticaja (čitaj: rusko‑kineskih).  Ako ste vični čitanju između redova, jasno je da je bezbednosna komponenta kičma ove strategije, a tu se krije istorijska šansa Srbije da sprovede SVOJU tranziciju bezbednosti, u skladu sa SVOJIM vitalnim nacionalnim interesom, uz jedno kapitalno  „ako“. Ako se tranzicija bezbednosti i dalje bude odlagala (kao do sada), stići će nam gotov koncept „naše“ bezbednosti iz Monsa u Belgiji, koju oni (čitaj NATO) žele da finansiraju, ali neće imati dodirnih tačaka sa napred izloženim (nadam se i argumentovanim) srpskim vitalnim nacionalnim interesom u domenu strateške bezbednosti.Treba iskoristiti činjenicu da nam se interesi – u važnom delu – podudaraju,  jer EU  traži od nas da demontiramo aktuelni sistem državne bezbednosti (štiti državu) u korist sistema nacionalne bezbednosti (štiti otadžbinu), sa ciljem da sistem službi bezbednosti (tranzicija bezbednosti)  dobije novu bezbednosnu „šasiju“, kakvu imaju nacionalni bezbednosni sistemi zemalja EU, da bi naša nacionalna bezbednost mogla lakše da se „umreži“ u jedinstvenu bezbednosnu strategiju EU. Nacionalne specifičnosti biće nam dopuštene u domenu boje karoserije i tapacirunga.  Ukoliko brzo ne započnemo našu tranziciju bezbednosti – uz maksimalno respektovanje našeg vitalnog  nacionalnog interesa – naudićemo planerima redukcije suvereniteta naše otadžbine u onoj istoj meri u kojoj su, svojevremeno, Alonso Kihano (poznatiji kao Don Kihot) i Sančo Pansa  naudili vetrenjačama – zaključio je profesor dr Milan Pašanski.

 

Naime, po političkoj teoriji, nosilac suvereniteta je narod, te je, time, on vlasnik Srbije, a svi mi, građani, smo – suvlasnici. Narod (preko svog opunomoćenika – šefa države) raspisuje tender, zvani višepartijski izbori, koji sprovodi njegov tehno‑uslužni servis, koji zovemo državom. Na taj tender, konkurišu partije sa svojim otvorenim tender‑ponudama, odnosno izbornim programima. Izbornom voljom biračkog tela formira se parlament, koji svojom zakonodavnom aktivnošću ostvaruje predizborna obećanja data biračima.

Potom se iz „senke“, karakteristično za raniji period, pojavljuju finansijeri stranaka, čiji programi nisu bili na javnoj oceni/izborima, tražeći svoj deo izbornog „plena“ (nameštanje tendera krupnih javnih nabavki, donošenje zakona po njihovoj „meri“, da bi naknadno „legalizovali“ kriminalom stečenu imovinu; privatizaciju nacionalnih resursa – građevinsko zemljište, mineralni resursi, izvorišta vode, itd.) čiji je vlasnik narod. Bitno je naglasiti da političari nemaju mandate da prodaju, a još manje, poklanjaju nacionalne resurse, jer se, za to, mora tražiti (putem referenduma) mišljenje izvornog vlasnika – naroda.

Posebna pretnja suverenitetu naroda nastaje „ulaganjem“ novca u „kupovinu“ poslanika, koji su, u međuvremenu – procesom evropeizacije naše balkanizacije – postali vlasnici/trgovci sopstvenih mandata. Tome pribegavaju tajkuni, obaveštajni faktor, partije koje nisu prešle cenzus i tako nastoje postati parlamentarne stranke, ili partije, koje na taj način, u političkoj trgovini, doprinose prevagi u skupštinskim preglasavanjima.

Sve to vodi retuširanju primarne izborne volje građana, što je drastična redukcija suverene narodne volje izražene u izbornom procesu. Na taj način, „kupljeni“ poslanici zastupaju neki novi politički program, koji nije bio na uvidu biračkom telu ili, odlukom birača, nije prešao cenzus.

Iz navedenog proizlazi da bezbednosni sistem mora biti tako koncipiran da kompetentno utiče na razbijanje vanparlamentarnih centara moći, a u funkciji zaštite sistema pluralne demokratije.

Zbog toga je neophodno donošenje seta zakona (da se bezbednosne službe ne bi bavile političkim arbitriranjem), koji bi povukli tanku crvenu liniju razgraničenja između poželjnih demokratskih procesa i subverzivne delatnosti pod plaštom političkog pluralizma, koju strani dušebrižnici, bez pardona, zatiru u svojim zemljama (ali, uz jasne zakonske parametre).

Dragica Šipka 

Dodajte novi komentar