RED POLITIKE, RED OBEZBEĐENJA

Ima li privatni sektor obezbeđenja resursa, znanja i legitiman interes da se stvari postave na svoje mesto? Država ima moć da svoje odluke sprovede, ali je za to potrebna i politička volja. U drugom delu empirijskog istraživanja o privatizaciji bezbednosti u Srbiji, grupa autora Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), analizira srpsko tržište privatnog obezbeđenja

Sektor privatnog obezbeđenja deli sudbinu privrede u Srbiji, koja je već nekoliko godina u padu. Veliki broj preduzeća je privatizovan, samo manji broj nastavio je da posluje uspešno, ali i takve firme su redukovale rashode. Zato su za privatni sektor obezbeđenja, najlukrativniji poslovi sa državom, bankama i velikim privrednim sistemima, koji još uvek (kako-tako) mogu da plate usluge obezbeđenja. Dve velike kompanije za privatno obezbeđenje beleže blag porast poslovanja, većina manjih firmi samo opstaje, a tek poneke šire svoje poslovanje. 

Trend uspona i padova pojedinih firmi u određenom vremenskom periodu podudara se sa mandatima partija pobednica izbornih ciklusa. Većina (značajnih) poslova ugovara se u Beogradu, pa se to posledično širi na podružnice širom Srbije, što pogoduje većim beogradskim (i multinacionalnim) kompanijama. Rečeno važi kako za ugovaranje poslova obezbeđenja državnih institucija, tako i za veće kompanije. Lokalne privatne firme za obezbeđenje uglavnom posluju u svojoj mikrosredini.

Poslovanje sa javnim sektorom – država potkrada samu sebe

Procenjuje se da sektor privatnog obezbeđenja ima nešto manje od polovine sklopljenih ugovora (45 odsto) sa javnim sektorom. Ovo treba uzeti sa rezervom, jer je u poslovima sa javnim sektorom angažovan veći procenat fizičkog obezbeđenja. Ovi poslovi se dobijaju primenom Zakona o javnim nabavkama (ZJN), na osnovu dva kriterijuma: najniže cene i ekonomski najpovoljnije ponude.

Problem predstavlja osoblje u javnom sektoru koje raspisuje nabavku. Naime, izborom firme za privatno obezbeđenje najčešće se bave ljudi koji nisu stručni da procene kvalitet usluge. Javni sektor nema menadžere bezbednosti. Ovo je ključni problem u poslovanju sa javnim sektorom, pa ćemo zato predstaviti posledice koje to ostavlja na odgovorno i efikasno raspolaganje javnim sredstvima, kao i na kvalitet usluge obezbeđenja. Prilikom izbora ponude sa najnižom cenom ne vodi se računa o kvalitetu dobijene usluge, dok je prilikom izbora ekonomski najpovoljnije ponude, zastupljeno svega nekoliko kriterijuma kojima se ne može pravilno oceniti izbor ekonomski opravdanije ponude.

Prema prethodnom ZJN, usluge privatnog obezbeđenja su bile izdvajane posebnim aneksom i za izbor ove usluge važila su pravila kao za nabavke male vrednosti – izbor između tri ponuđača. Ovo rešenje vodilo je brojnim zloupotrebama jer su naručioci sami odlučivali koje ponuđače će pozvati da podnesu ponude. Uz to, naručioci nisu bili obavezni da u postupcima javnih nabavki male vrednosti objavljuju oglase, što je za posledicu imalo potpuno odsustvo javnosti prilikom sprovođenja ovih postupaka. Sve to znatno je ograničilo postojanje konkurencije.

Zato je novi ZJN drugačije rešio ovu oblast, ali to ipak nije dalo očekivane rezultate. Naime, najveći broj naručilaca kao kriterijum za dodelu ugovora uzima najnižu cenu, što utiče na kvalitet isporučene usluge.

Dodatni problem je dodeljivanje ugovora firmama koje su ponudile nerealno nisku cenu. Cena se uglavnom formira prema ceni radnog sata zaposlenog (u oblastima gde dominira fizičko obezbeđenje). Nije nepoznata praksa da se obaranje cene ponuda postiže obaranjem ove cene rada, neretko i ispod nivoa naplativosti poreza („nerealno niska cena“), uz ostale komponente – nabavka jeftinije i nekvalitetnije opreme itd.

Nepostojanje odgovornosti za određivanje ili za primenu kriterijuma izbora ekonomski najpovoljnije ponude dovelo je do niza devijacija u sektoru privatnog obezbeđenja, jer izbor najniže cene neretko znači i prelazak u sivu zonu. Nekolicina naših ispitanika ovo je opisala rečima: „Država me gura u rad na crno“.

Računica za rečeno je jednostavna. Minimalna (neto) cena rada u 2014. godini iznosila je 115 dinara po radnom satu. Po analizi Privredne komore Srbije, minimalna bruto cena radnog sata privatnog obezbeđenja ne bi smela da bude manja od 240 dinara po satu, kada se uračunaju svi porezi i doprinosi. U praksi se, međutim, dešavalo da državni organi pristanu na „nerealno nisku cenu“, kojom se ne garantuje naplata poreza. Time se posredno stimulišu razne finansijske mahinacije.

Ko će kome, ako ne svoj svome

Najekstremniji primer je nabavka usluge obezbeđenja za Poresku upravu koja je iznosila 158 dinara po satu, što ne omogućuje naplatu poreza. Menadžeri privatnog obezbeđenja dovijaju se na različite načine da bi dobili posao po ovim, nerealnim cenama, a da on istovremeno bude za njih isplativ – da radnicima daju plate tako da zadovolje osnovne zakonske kriterijume (mada ni to ne uvek) i da istovremeno ostvare profit. U praksi to znači da radnici rade za platu koja je ispod minimalne cene rada i stoga su nemotivisani, što dovodi do toga da je usluga koju pružaju veoma lošeg kvaliteta.

Ko je „ukaljao“ motku?

S druge strane, slabu tačku efikasnog privatnog obezbeđenja predstavlja i nepostojanje menadžera bezbednosti. To najčešće znači da klijent (javni sektor) nema dovoljnu kontrolu nad pruženom uslugom, a vrlo retko dolazi do raskida ugovora. To podrazumeva spremnost na novi ciklus javnih nabavki, što u javnom sektoru nije baš omiljen poduhvat. Po rečima jednog ispitanika posao u javnom sektoru izgleda ovako: „Ti si dobio posao na godinu dana i niko te ne istera odatle.“ Da ne postoji kontrola, vidi se i u izboru usluge: elaboratom obezbeđenja (koji prave firme koje se takmiče za posao) moguće je predvideti veći broj angažovanog osoblja i tehničke opreme, pa ako klijent na to pristane, biće mu i isporučena takva usluga, bez obzira na to da li je neophodna. U današnjim uslovima, osoba koja sprovodi nabavku usluge obezbeđenja retko razlikuje finese u ponudama na tenderu, a o nekakvoj naknadnoj kontroli kvaliteta iluzorno je i govoriti. Raspitivanje angažovanih službenika obezbeđenja o visini plate i uslovima rada stvar je pojedinačnog interesovanja zaposlenih u javnom sektoru, a ne deo kontrole kvaliteta plaćene usluge.

Nema ko da ih zaustavi

Najčešći poslovi sa javnim sektorom su obezbeđenje republičkih organa vlasti, poput ministarstava, agencija i raznih tela koja su zastupljena u Beogradu, a imaju i svoje podružnice po Srbiji, te se ugovor sklopljen u Beogradu često odnosi i na sve podružnice po Srbiji. Naravno, moguće je nabavku podeliti u nekoliko partija, tako da područne filijale dobiju uslugu istog kvaliteta po boljoj ceni („na lokalu“), ali i ova praksa proističe iz odredaba ZJN.

Ovu vrstu poslova u stanju je da obavlja nekolicina većih beogradskih firmi. Za lokalne firme, a tu podrazumevamo i firme iz većih gradova Srbije, posao u javnom sektoru može se naći u partijama nabavki republičkih organa koje se odnose na lokalne podružnice, ali i u nabavkama koje sprovode organi lokalne vlasti. Tako je obezbeđenje opština, sportskih i kulturnih centara, te škola i vrtića i javnih preduzeća posao koji najčešće obavljaju lokalne firme.

Obezbeđenje škola je vrlo interesantno, jer te nabavke ne objavljuje Ministarstvo prosvete, već svaka škola zasebno. Neretko se dešava da škole u svom budžetu nemaju novac za angažovanje obezbeđenja, već se ova usluga finansira dobrovoljnim prilogom roditelja. Barem jednom se dogodilo da je nabavka oborena jer škola koja je raspisivala tender nije dostavila tačnu cenu, već cenu u rasponu „od 400.000 do 3.000.000 dinara“, ne znajući kojim budžetom će raspolagati za nabavku te usluge.

Neke od firmi nastoje da očuvaju poslove sa školama (radi se o lokalnim firmama) tako što biraju osoblje koje će raditi na tim poslovima. Tako prednost imaju oženjeni sa decom, jer taj posao iziskuje i aktivnosti koje ne pokriva ugovor, poput sprečavanja pušenja i bežanja sa časova, što roditelji (koji često i plaćaju to obezbeđenje) cene.

Poslovanje s privatnim sektorom

Kod privatnih klijenata postoji različit kvalitet usluge, mahom zbog jače kontrole. U zavisnosti od procedura koje klijent poštuje, varira i način dobijanja posla, počevši od direktnog izbora firme, pa sve do vaganja tri ponude karakteristične za velike sisteme. Posao sa privatnim klijentima donosi veću zaradu, ali je i odgovornost veća, jer se ugovori lakše raskidaju. I dok velike multinacionalne, ali i domaće kompanije za privatno obezbeđenje teže tome da dobijaju velike državne poslove, većina manjih firmi (do stotinak zaposlenih) oslanja se na poslove sa privatnim sektorom. U nekoliko ispitivanih firmi taj odnos je bio sedamdeset prema trideset u korist privatnog sektora.

Privatnim klijentima važne su dve stvari koje su podložne kontroli – optimalno iskorišćen uloženi novac i kvalitet usluge. To znači da angažovanje brojnog fizičkog obezbeđenja nije praksa u ovoj vrsti poslovanja, izuzmemo li velike privredne sisteme. Najčešće se kombinuju tehnički sistemi zaštite i mobilna ekipa koja u određenom vremenskom roku stiže na lice mesta. Na ovaj način i firme za PO koje imaju relativno mali broj zaposlenih mogu da imaju ugovore sa velikim brojem klijenata. Gubitak poslova ne mora nužno da znači i otpuštanje radne snage, jer je ona racionalizovana i svedena na neophodni obim. Višak tehničkih sistema zaštite može se uskladištiti do naredne potrebe, dok bi višak radne snage predstavljao opterećenje za firmu.

"Ugradnjom opreme za tehničku zaštitu ne bave se samo firme koje su registrovane za tu delatnost, već i druge firme koje se bave ugradnjom raznovrsne tehničke opreme. Ovde kupac usluge zapravo dobija samo proizvod, ali ne i bezbednosnu procenu i adekvatnu tehničku podršku".

Neki novi trendovi

Što se kvaliteta usluge tiče, firme se takmiče sa drugim konkurentskim firmama i obično odluči najbolji odnos cene i kvaliteta. Takođe, zaposleno fizičko obezbeđenje podložno je sličnoj proveri, jer ono predstavlja imidž neke firme. U privatnom sektoru uvek neko kontroliše rad obezbeđenja, najčešće menadžer obezbeđenja.

U istočnoj Srbiji postoje gotovo prazna sela gastarbajtera čije kuće čuva jedna od privatnih firmi. Pre svega se koristi tehničko obezbeđenje (protivprovalni sistemi, protivpožarni sistem, alarmi, video-nadzor…) u kombinaciji sa mobilnom ekipom koja redovno obilazi teren i ostavlja evidenciju o tome. Dodatna vrednost ovog posla je što ova firma svojim klijentima skuplja račune iz pošte, izmiruje ih i izveštava svoje klijente o plaćenim računima i sumama.

Igrale se delije

Na tržištu usluga obezbeđenja postoji nelojalna konkurencija. U domenu fizičkog obezbeđenja najveće takmace pradstavljaju ljudi koji ne rade ni za jednu (registrovanu) firmu, tzv. „crno“ obezbeđenje. Oni se, pak, najčešće angažuju za fizičko obezbeđivanje kafića, lokala i klubova, gde uglavnom i nema preklapanja sa legalnim firmama. Može se desiti da postoji nominalna firma koja organizuje obezbeđenje, ali da drži radnike koji rade „na crno“. Tako je i firma koja je obezbeđivala splav Saund zvanično imala dva zaposlena, a u prebijanju (sa smrtnim ishodom) Fedora Frimermana učestvovalo je oko 20 pripadnika obezbeđenja, od kojih je nekoliko procesuirano.

Rad „na crno“ i obezbeđivanje kafića i klubova najčešće se nalazi u medijskom fokusu zbog nasilja koje se tu dešava, iako ovde posluje veoma malo firmi. To predstavlja suviše veliki rizik za firmu, a prihodi nisu veliki (ako se plaća porez!). Tako u ovoj sferi nema puno legalnog obezbeđenja, ali ima kriminalaca, navijača, pa i policajaca. I u susednoj Hrvatskoj, koja je oblast privatnog obezbeđenja davno regulisala i u međuvremenu postala i članica Evropske unije, oblast obezbeđenja kafića i klubova i dalje je u „crnoj zoni“.

Pod budnim okom amatera

Druga vrsta konkurencije pojavljuje se u oblasti tehničkog obezbeđenja i nešto je institucionalizovanija. Ugradnjom opreme za tehničku zaštitu ne bave se samo firme koje su registrovane za tu delatnost, već i druge firme koje se bave ugradnjom raznovrsne tehničke opreme. Ovde kupac usluge zapravo dobija samo proizvod, ali ne i bezbednosnu procenu i adekvatnu tehničku podršku. Najzastupljeniji su razni alarmi i oprema za video-nadzor. Svakako je na klijentu da odabere šta će na tržištu uzeti, ali desi se da klijent uloži sredstva u sisteme koji potom ne rade. Jedan od sagovornika je govorio o nabavci kamera iste robne marke od istog dobavljača, koje sada ne rade: „Zato što je takva oprema trebovana prepisivački, a nije kupljena oprema sa tehničkim specifikacijama koje odgovaraju ovom podneblju, pa kamera zamrzava na minus 10!“

U oba slučaja – kada se angažuje fizičko i tehničko obezbeđenje – klijent dobija samo krajnji proizvod, ali ne i firmu čiji rad može da kontroliše i da utiče na kvalitet usluge. Često se dešava previd da klijent iz neznanja instalira video‑nadzor u objektu, „a da zapise tog video‑nadzora čuva u tom istom objektu, što je potpuni amaterizam“.

Grupa autora BCBP

Dodajte novi komentar