ZAMAJAVAJU IH OBEĆANJIMA

Da li će se narednih godina nešto promeniti u delatnosti privatnog obezbeđenja? Koliko je stanje loše i kako ga popraviti? Jedno je sigurno – inicijativu treba da pokrenu radnici i sindikalne organizacije. Međutim, neizvesno je hoće li radnici u tom slučaju postati glineni golubovi poslodavaca i čiji su sindikati?!

Godine prolaze, vlasti se menjaju, a privatno obezbeđenje je i dalje u potrazi za svojim identitetom, položajem i ulogom. Zakon koji treba da reguliše ovu veoma važnu oblast je donet 2013. godine, ali još uvek nisu doneta sva podzakonska akta. Nažalost, sve već dobija ironičan prizvuk. U privatnim firmama za fizičko-tehničko obezbeđenje radi armija ljudi, koji žive svoje skromne živote, računajući broj smena i radnih sati za protekli mesec, u nadi da će dobiti platu dovoljnu da prežive sledeći mesec. A rupa u Zakonu zjapi kao provalija. 

Najvećem broju zaposlenih u kompanijama, koji se bave poslovima obezbeđenje, taj posao nije primarno zanimanje i smatraju ga prelaznim rešenjem dok „ne iskoči“ nešto bolje. Nažalost, okolnosti u državi su takve da ne može mnogo da se bira. Mnogi koji uđu u ovaj sektor, nemaju alternativna rešenja. Oni, nemajući izbora, prihvataju realnost i postaju radnici obezbeđenja. Počinju da se usmeravaju na delatnost zaštite koja stalno iziskuje nova znanja i veštine, za koje oni u većini slučajeva nisu spremni.

Nije retka situacija, da se u poslovima fizičkog obezbeđenja na istoj radnoj poziciji nađu: apsolvent poljoprivrednog fakulteta (odgovara mu noćna smena zbog učenja), mašinbravar (ne može da nađe posao u struci), turistički tehničar (obavlja posao obezbeđenja kao dodatni) i vojni penzioner (mora da izdržava sina koji je izgubio posao i ima malo dete).

Neki to vole vruće

Sve ovo nije ništa neobično, mora se od nečega početi. Znamo da Srbija, kao uostalom i mnoge zemlje u okruženju, nema profilisan kadar koji može da zadovolji potrebe prilično velikog tržišta. Privatno obezbeđenje je u celom svetu, takođe, imalo svoje trapave početke, ali već odavno je ta oblast društvene delatnosti teorijski utemeljena i praktično priznata, sa jasnim pravilima ustanovljenim u zakonskoj regulativi.

Postavljaju se pitanja: zašto se u Srbiji ovoliko dugo toleriše haotična situacija i ko će postaviti stvari na svoje mesto? Konkretnog i jasnog odgovora još uvek nema, a Zakon postoji. Manjkav, doduše, ali ima ga na papiru. Svi „eksperti“ iz oblasti javne i privatne bezbednosti, sete se ovog gorućeg problema samo kad se desi neki ozbiljniji incident. Tada ni oni sami ne znaju da objasne ko je nadležan za njegovo rešavanje i odgovoran za nastale posledice.

Onda nastaje već ustaljeno dobacivanje „vrućim krompirom“ na relaciji policija–kompanija–radnik obezbeđenja, u kome krompir iz vatre vadi ovaj treći, najniži na hijerarhijskoj lestvici, jer se čak i njegov „šefić“ izvuče jeftinim objašnjenjem da je on izdao jasna uputstva, kojih se krajnji izvršilac nije dosledno pridržavao. A stručnjaci se danima pojavljuju na televiziji promovišući sopstvenu ličnost, i prikupljajući političke bodove, umesto da se bave suštinom problema.

Kola se uvek slome na radnicima obezbeđenja svih nivoa koji su, bez uvrede, svedeni na brojke i slova (tj. na ime i broj radnih sati) i menadžerima bezbednosti koji poslovnu strategiju razvijaju bez ikakvih realnih utemeljenja. Zato nije čudo što predstavljaju potpuno obespravljenu izmanipulisanu kategoriju. Potpuno je jasno kome najviše odgovara Zakon o obezbeđenju lica i imovine u Republici Srbiji, a ko stiče nove obaveze i ko je na gubitku.

 

ČIST RAČUN, DUGA LJUBAV

Drugi uslov za formiranje sindikata je razvijena svest o krajnje nezavidnom položaju radnika obezbeđenja, kao i istinska volja i trajnije opredeljenje da svojim delovanjem poprave trenutni status. Budući sindikalci će nesumnjivo biti na udaru i pritisku kompanija za obezbeđenje, koje se uveliko trude da zadrže trenutno stanje i postojeće zakonske rupe, bez jasnih pravila, gde uvek stradaju najbrojniji i najslabiji (čitaj obespravljeni radnici). Ujedinjeni poslodavci lobiraju za bojkot postojećeg Zakona i jasno definisana pravila igre, da bi i dalje poslovali u mutnom, zakidajući radnicima na platama i pravima. U suprotnom, Zakon bi jasno definisao stepen stručnosti radnika obezbeđenja i njegovog pretpostavljenog, ko može da nosi vatreno oružje i kad sme da ga upotrebi. Možda bi to zasmetalo mnogim vojnim i policijskim penzionerima.

Ukrstiti koplja

Dolazimo do ključnog rešenja u celoj priči. Postoji način kojim se može uticati na primenu novog Zakona, kao temelja profesionalnosti u sektoru privatne bezbednosti. Odgovor je jasan – organizovanjem radnika u sindikat. Tada bi svima, a pre svega radnicima obezbeđenja, postalo jasno da snaga promena leži u njihovim rukama i da kroz jedinstveno sindikalno udruženje mogu zaštiti svoje interese i omogućiti brže uređenje svog poslovnog ambijenta, koji u potpunosti zaslužuje korenite promene.

Nažalost, zaposleni u ovoj delatnosti zapali su u kolektivnu apatiju. Nema inicijative, niti bilo kakvih tendencija da se nešto promeni. Svi znaju da nema reda, mnogi su se pomirili sa trenutnim stanjem preživljavanja, a ima i onih koji uporedo traže uhlebljenje u nekim drugim poslovima. Imajući u vidu opšte raspoloženje i stepen osvešćenosti zaposlenih, jasno je zašto nema sindikata, koji bi objedinio sve potrebe radnika i sa transparentnim zahtevima izašao pred poslodavaca i državu. Ovde nije reč o neopravdanoj radničkoj revoluciji, već o borbi za identitet profesije i minimum radnih prava koja zaslužuju radnici sa ovako delikatnim pozivom, kao što je obezbeđenje lica, imovine i poslovanja.

Radnici stežu kaiš

Bez oformljenog sindikata i dalje ćemo slušati bajke „ekspertskih timova“ o novom zakonu, povećanju plata, novom kolektivnom ugovoru i profesionalnom odnosu prema radnicima obezbeđenja, koji trenutno sve više stežu kaiš. Sindikat bi trebalo da osnuju zaposleni u privatnom obezbeđenju, koji obavljaju poslove na operativnom, taktičkom i strateškom nivou. Osnovni uslov za njegovo osnivanje je okupljanje ljudi visokog morala i čvrstog ličnog integriteta, koji vide budućnost u odgovornom i humanom poslu, koji je zbog ozloglašenosti uglavnom negativno kotiran i vrednovan.

Osnovni ciljevi budućeg sindikata:

  • primena novog Zakona o privatnom obezbeđenju, koji bi definisao kolektivni ugovor zajedno sa opštim uslovima, koje moraju poštovati kompanije i zaposleni;
  • formiranje minimalne cene rada za opšte životne uslove, koja ne sme biti ispod vrednosti potrošačke korpe;
  • određivanje maksimalnog broja radnih sati zaposlenog, kao i nadoknada za noćni i prekovremeni rad;
  • definisanje zdravstvenog, socijalnog i penzionog osiguranja sa naglašenim beneficijama visokorizičnih kategorija;
  • kvalitetna i pravilna kategorizacija službenika obezbeđenja i mogućnost napredovanja na osnovu znanja, sposobnosti i zasluga u obavljanju radnih dužnosti;
  • ostvarivanje boljeg materijalnog i socijalnog položaja zaposlenih u svim regionima Republike Srbije i upoznavanje zaposlenih sa njihovim radnim pravima;
  • ostvarivanje što boljeg i sigurnijeg poslovnog okruženja i uslova rada sa tendencijom približavanja savremenim evropskim standardima i iskustvima, radi podizanja kvaliteta usluga;
  • stvaranje uslova za neometan rad sindikata i zakonsko sankcionisanje sprečavanja sindikalnog organizovanja zaposlenih
  • obuka stručnih kadrova;
  • rešavanje svih aktuelnih pitanja i problema sa kojima se susreću zaposleni u sektoru privatnog obezbeđenja.
  • pravno savetovanje i zastupanje radnika u sudskim procesima.

Nebriga mnoge svrbi

Katastrofalno stanje u sektoru privatnog obezbeđenja ogleda se u činjenici da od svih navedenih stavki budućeg delovanja Sindikata, trenutno u praksi i teoriji ne postoji nijedna. Neprofesionalnost je ustaljen trend u ovoj oblasti, što se projektuje i na međuljudske odnose u kompanijama za obezbeđenje, pa tako i na klijente kojima se pružaju usluge. Taj zatvoreni krug donosi mnogo nevolja i potvrđuje potrebu za formiranjem ozbiljne sindikalne organizacije, koja bi branila prava radnika, ali i jasno definisala obaveze poslodavaca i države.

Preduslov za kvalitetan i profesionalan rad u ovom poslu su pristojne zarade i poštovanje ličnosti radnika obezbeđenja. Nezadovoljni i nestimulisani kadrovi biće uglavnom neuspešni. U najgorem slučaju uvek su spremni da utiču na ugrožavanje bezbednosti države u celini, uz adekvatnu novčanu nadoknadu. To sigurno obavezuje državu na odgovornost i pozornost prvog stepena, jer je reč o opštoj bezbednosti. Istovremeno, to izuzetno narušava ugled ovog važnog zanimanja, u čiju odbranu moraju stati najodgovorniji, a zatim i svi mi.

PARA VRTI GDE BURGIJA NEĆE

Preduslov za kvalitetan i profesionalan rad u ovom poslu su pristojne zarade i poštovanje ličnosti radnika obezbeđenja. Nezadovoljni i nestimulisani kadrovi biće uglavnom neuspešni. U najgorem slučaju uvek su spremni da utiču na ugrožavanje bezbednosti države u celini, uz adekvatnu novčanu nadoknadu.

Uostalom, ko ima pravo da se poigrava sudbinama ovolikog broja ljudi u privatnom obezbeđenju? Možda smo mi indirektni krivci za nesređeno stanje u ovom sektoru. Nemo posmatranje (ne)dešavanja u oblasti privatnog obezbeđenja je isto što i učestvovanje u bojkotu donošenja zakona, upravo kao kada ste saučesnik u nekom kriminalnom delu. Trud, rad i znanje su srozani i obezvređeni, a motivacija i entuzijazam su gotovo ugušeni. Sve vidite, ali ne reagujete. Logično bi bilo da usledi naš odgovor na trenutno stanje, ali u poremećenom sistemu vrednosti i logika često zataji. Mogu samo da se nadam da nisam u pravu.

Mladen Raonić

Dodajte novi komentar